Kreće izborna kampanja i već nas neukusno bombarduju sloganima koji se naziru i koje će još lepše upakovati PR magovi tokom narednih meseci. Juhuuu! U tom duhu drugi čovek SNS postaje veliki branilac prava studenata i maltane organizuje konferenciju za medije da bi ih podržao. Pitam se da li je to neko od njega uopšte tražio? Nije sigurno. Da sam student u ovom trenutku hitno bih se ogradila od toga kratkim saopštenjem svim medijima:

Gospodindin Vučić nema veze sa našim protestom, njegova podrška nam ne treba i ne želimo da to koristi u svrhu svoje promocije pred izbore niti on niti bilo ko drugi. Jednostavno „ne možemo biti u istom autobusu ni 5 min“.

To je bio način bojkota nemačkih oficira u Čehoslovačkoj tokom Drugog svetskog rata. Svaki put kada bi neki nemački oficir ušao u autobus svi građani su ko po komandi izlazili iz istog i na taj način ih dovodili do ludila. Snaga tog bojkota pre svega leži u solidarnosti, a za njih je to bio jedini mogući vid bojkota i vrlo hrabar jer su mogli da plate životom.

A šta mi radimo? Stalno mislimo da se nas ne tiče, da neki drugi ljudi treba da stvaraju bolje uslove za život umesto nas. Kakav otpor mi pružamo?  Kakvi smo mi to građani? Veliki broj ljudi planira da pruži bojkot u tu neku nedelju kada budu izbori i ne izađu na iste. Jako ponosno govore o tome, kao da na taj način nekoga kažnjavaju. Čak sam i sama dolazila na tu ideju jer stvarno ne znam za koga da glasam. Onda shvatam da bih se time svrstala u kategoriju ljudi koji misle da je najudobnije sa kauča u dnevnoj sobi kritikovati, ili eventualno napisati po neki blog na tu temu i smatrati se društveno angažovanim zbog toga.

Da li je to stvarno jedini put kada se mi pitamo nešto, da li su zaista izbori jedini način da građani utiču na svoj život i da menjaju društvo?  Mislim da nije. Mislim da kroz razne građanske inicijative i akcije može da se uradi mnogo, u to me je uverilo i dvogodišnje iskustvo u Srbiji u pokretu, kada smo se bavili problemom korupcije u zdravstvu u trenutku kada se time niko nije bavio. Najbolji način da nekoga mobilišete da nešto uradi za sebe – pokazati mu na ličnom primeru da je moguće.

Treba da izađemo na te izbore i kao i prethodnih godina zaokružimo najmanje štetnu opciju, ali onda iskoristimo sva svoja građanska prava da reagujemo, da ne ćutimo, da se bunimo, da ih menjamo…

Prljaju li prljaju i nije ih sramota,
A ne znaju da kad šuma diše kolika je ta lepota.
Posledice ne sagleda niko kada treba,
Nego kada kasno je i kad zaraza ozbiljno vreba.

Okretanjem glave ništa ne postižemo,
Dajte ljudi bre da se barem oko ovoga složimo.
Šta li će nam deca reći šta će nas pitati,
Kad žive ne bude, samo će mrtvu prirodu slikati.

Upitaće nas još i ovo, zašto joj pomogli nismo,
Kad pametni i napredni toliko bili mi smo.
Ne želim stajati kraj njenoga groba
I iskreno se nadam da za ekologiju dolazi
Neko novo doba.

http://srbijaupokretu.org/projekti/zeleni-april

Poslednjih nekoliko godina čeznuo sam za Eplovim proizvodima, posebno sam želeo da imam MacBookPro, ali jos uvek ne mogu da ga priuštim. Jedini Eplov proizvod koji imam je iPod nano, to je briljantan muzički plejer i sada razumem zbog čega je promenio način na koji ljudi slušaju muziku i otuda mogu samo da zamislim koliko su sjajni ostali Eplovi proizvodi. Stiv Džobs je odigrao glavnu ulogu u njihovom stvaranju.

Čovek koji je napustio fakultet postao je jedan od najslavnijih pronalazača i jedan od najuspešnijih privrednika našeg vremena. On je dokaz da fakultetska diploma nije bitna, ali znanje jeste. Mnogi misle da diploma znači uspešnu karijeru, e pa on je dokazao suprotno. Imajući diplomu mi imamo određenu prednost, ali i dalje moramo da učimo i da radimo na sopstvenom obrazovanju.
Epl, kompanija koju su dva stiva Džobs i Voznijak, drugari iz srednje škole, osnovali u kućnoj garaži, postala je najmoćnija i najuticajnija kompanija na svetu.

Stiv Džobs je pokazao svetu da ništa nije ne moguće. On je ponovo dokazao, da je jedan čovek sposoban da promeni svet. Dokazao je da svi naši snovi mogu da postanu realnost, ukoliko verujemo u njih, ukoliko smo posvećeni i disciplinovani. Bio je veoma zahtevna i teška osoba za rad, ali je nekoliko srećnika koji su imali priliku da rade sa njim istaklo da je bio sjajan mentor, velika inspiracija i neko od koga su mnogo naučili.

Kasnije je bio izbačen iz Epla jer se njegovo mišljenje drastično razlikovalo od mišljenja upravnog odbora. Ali to ga nije zaustavilo. Nakon odlaska iz Apple-a osniva Piksar kompaniju koja je unela revoluciju u digitalnu animaciju i jos jednu tehnološku kompaniju pod nazivom Nekst. Nakon što je napustio kompaniju , pad Epla je počeo. Pozvan je da se vrati, ali ovaj put pod njegovim uslovima i ponovo vratio Epl na sam vrh.

Znao je šta ljudi žele pre nego što su i sami znali šta im treba.Stvorio je ajfon, uređaj koji je promenio istoriju industije mobilnih telefona i postao predmet obožavanja.

U svom obraćanju studenima Univerziteta Stenford, savetovao ih je da ostanu gladni i da ostanu luckasti. Ta njegova rečenica često je ponavljana u poslednjih nekoliko dana.

Kao što je Barak Obama rekao:“On je transformisao naše živote, redefinisao kompletnu industriju i uspeo je da promeni način na koji mi gledamo na svet“.

Kada je upitanju Stivov uticaj, ono što mene najviše fascinira jeste činjenica da smo o njegovoj smrti saznali putem uređaja koje je on napravio.

Posle nekoliko dana pozvali su me na razgovor. Otišao sam na rečenu mi adresu, ali nisam uspeo da nađem broj, a još manje kancelarije Srbije u pokretu. U toj ulici se nalazio neki mini market te reših da njih pitam. Oni tamo nisu znali, ali zato mi je čovek koji je pio pivo ispred marketa rekao i adresu i broj stana. Bilo je očigledno da je bio pijan, kako god – pomogao mi je.

Trema me je drmala još od kada sam izašao iz kuće. Uz stepenice sam se jedva popeo što od treme što od kilaže. U kancelriji gomila ljudi čeka da dođe na red za intervju, primećujem da su i oni nervozni. Ja ćutim, kad me pitaju odgovarm sa da ili ne. Neprijatnu tišinu prekida jedna plava devojka, za koju će se kasnije ispostaviti da je to Maša Mišić, pozvavši nas da uđemo. Maša i Nikola su vodili PR tim Srbije u pokretu.

Došao je red i na moju grupu. Grupni intervju. To mi se uopšte nije dopalo. Atmosferu su opustili Maša i Nikola međusobnim prozivkama koje jesu bile smešne, al’ ja od treme nisam mogao da se smejem. Shvatili ste da sam tremaroš.

Prošle su sve te “stresne” situacije, timovi su se formirali i počeli smo da radimo. Svojim timom sam bio vrlo zadovoljan. U njemu su bili mladi, poletni, perspektivni ljudi, svi spremni da doprinesu ideji u koju su verovali. Radili smo na projektu “Ne primam mito, radim za platu” koji sam ja na prvom media treningu prekrstio u „Ne primam platu, radim za mito“, takođe od treme, nisam čuo šta sam rekao, samo sam primetio da su se svi smejali. Projekat je imao za cilj smanjenje korupcije u zdravstvenom sektoru Srbije.

U vrlo živom sećanju ostao mi je prvi trening za tim lidere. Do tog treninga meni ništa nije bilo jasno, posle njega sve mi je bilo savršeno jasno. Sedimo za okruglim stolom Vidan, Goca, Milena, moj asistent (da, imao sam asistenta ), i ja. Peđa i Momir pričaju, neki pišu, neki stenografišu, ja klimam glavom. Napisao bih još par redova međutim – rešio sam da se autocenzurišem.

Sa završetkom projekta završilo se i moje volontiranje u organizaciji. U međuvremnu Srbija u pokretu je počela da radi i u još 5 gradova Srbije. Moj boravak u organizaciji je bio relativno kratak, ali i veoma plodonosan.

Mnogo sam naučio na seminarima koje su organizovali. Većina njih se odnosila na medije i odnose sa javnošću ili, kako je Nikola voleo da kaže, odnose sa javnostima. Može se reći da je moje volontiranje bilo nagrađeno, da ne kažem plaćeno, znanjem koje sam dobio iz oblasti koje su me najviše interosvale. Od svih akcija, seminara, žurki, najviše sam voleo Ignajt večeri.

Upoznao sam gomilu zanimljivih i u svakom pogledu jedinstvenih ljudi, od totalnih nakaza, u karakternom smislu, do potpunih genija.

Volontirajte.

Dve stvari se javljaju kao posledica ovog fenomena:

• podiže se nivo očekivanja i onemogućavaju manje organizacije da motivišu i mobilišu veći broj ljudi za volonterske akcije. Napravljeno je praktično tržiste volontera koji preleću iz jedne u drugu organizaciju po principu “ko da više”. Biti volonter ustvari znači biti plaćeni promoter.
• druga i mnogo važnija, a i dublja stvar je da se vremenom uništava prava svrha volonterizma. Biti volonter nekad je značilo posvetiti svoje vreme i resurse (mislim pre svega na znanje i veštine) nekom cilju u koji zaista verujete i koji nešto znači ljudima sa kojima živite ili koji vas okružuju. Volontirati nije značilo raditi za nekoga, već raditi na nečemu što je svima (ili makar većini) bitno.

Ukoliko se uskoro ne prestane sa tom bolesnom praksom plaćanja volontera, učiniće se verovatno nepovratna šteta nad čitavom jednom generacijom građana koji nikada neće shvatiti da postoje stvari koje se rade zbog dužnosti ili osećanja nepravde, a ne samo i isključivo zbog sopstvenih materijalnih interesa. Jer kad volontiraš za nekoga (plaćeno), ti si ništa drugo nego njegov izvršitelj. Građani kao i NVO postaće “Juke box” – ubaciš paru, pritisneš pesmu i slušaš….

Priča počinje kritikom vlasti. Popularna tema u Srbiji koja se obično završi zaključkom da su nam na vlasti debili. Ne osporavam, ali pokušavam da se zapitam kako smo došli do situacije da celog života imamo debile na vlasti. Dobar deo ljudi koje znam i poznajem su jako inteligentne osobe, vode svoje uspešne poslove, ili su veoma uspešni u onome što rade. Opet, većina njih su apolitični, groze se politike u zemlji i gotovo sigurno neće izaći na sledeće izbore. Plašim se da tim principom stvari same od sebe jednostavno neće krenuti na bolje.

Fali nam hrabrosti da preuzmemo odgovornost. Odgovornost obično za sada preuzimaju najluđi, najglasniji i najalaviji, dok se oni od kojih se to očekuje drže prijatno ušuškani u svojoj komfort zoni i poslovima koji sobom nose vrlo malo rizika. I to nije odgovornost samo koju politika nosi sobom, nego i odgovornost u bilo kojoj sferi delovanja.

Postoji recimo jedna priča o Žiki Pakomu, koju znam od ljudi iz Niša. Pežorativno nazivan Žika Bubuljica, za njega postoji priča da je uspeo tako što je stavljao potpise na papire za kojima neko ne bi ni obrisao zadnji deo tela. Uvozio egzotičnu opremu, sarađivao sa kritičnim klijentima itd. itd. Uspeh se u Srbiji ne prašta i zluradi komentar otkriva možda deo odgovora na naše pitanje. Potpis je odgovornost, ludost je odgovornost, rizikujete da biste nešto dobili. On je sada uspešan, ili je percepcija uspešnog u Srbiji, onaj koji vozi džipa dok mi ostali pokušavamo da živimo od Interneta. I dalje, kao osoba koja snosi veliku odgovornost verovatno je na mesec dana od bankrota, ali i nekoliko godina ispred svih onih koji leže ušuškani u svojoj komfort zoni.

Tako dolazimo do odgovora na pitanje zašto nema više startupa u Srbiji, kada imamo toliko programera i zasigurno veće tržište od Slovenije i Hrvatske.  Kompanije su odgovornost koja nije dostojan protivnik visokoj plati koju strane kompanije nude domaćim programerima. Dok su u komšiluku tehnički kadrovi bili uglavnom zaposleni u domaćim firmama, kod nas je ustaljena praksa da se radi za strano tržište i kreiraju proizvodi koji donose novac nekom tamo, a ne nama i našoj zemlji. Velika plata vezana za stranu valutu, koja oslobađa svog tereta skorašnje istorije naše zemlje i omogućava lagodan život. Međutim, problem je što ovako ne idemo napred… Tako ne kreiramo ekosistem koji će učiniti Srbiju ozbiljnom startup zemljom, tako ne motivišemo klince da se bave ovim, tako ne činimo bilo koga da misli nešto drugo osim – Život u Srbiji je potpuno sranje, i samo da završim faks i palim. Većina njih i ne zna da može drugačije. A revolucija valjda polazi iznutra.

Naravno ne očekujem i svako da preuzima odgovornost. Naprosto to nije za svakoga, ljudi koje rade u prodavnici verovatno su sa razlogom na toj poziciji. Ali očekujem to od vas, koji ste mladi, sposobni i koji imate dovoljno znanja da uvek možete da nađete posao za neku solidnu platu. Solidna plata je taj comfort zone, iz koje ne želite da izađete jer to zahteva viši nivo odgovornosti. Ali, ta odgovornost može da kreira nova radna mesta, nove poslove, veću slobodu i na kraju mnogo više zarade. Nije lako, ali rekao sam već – overnight success takes years.

Jebiga, ako želimo stvari da krenu na bolje moraće taj teret da ide preko naših leđa. Ako prećutimo i ostavimo da se stvari odvijaju kako su se do sada odvijale, imaćemo i rezultate kakve smo do sada imali. Neke stvari se kreću na bolje, ali razlog je što se neke stvari poput tehnologije jednostavno prate same od sebe, i teško je sa državnog nivoa uticati na tako nešto (Osim ako niste Severna Koreja). Možemo uvek svi da odemo, ali stvari neće postati bolje, promena imena u Alan Shore me neće učiniti da se manje stidim svoje zemlje. Zato moramo da je menjamo, ili makar da se potrudimo da uradimo tako nešto. Zato moramo da preuzmemo odgovornost. Jer, ako to ne uradimo, debili će i dalje biti na vlasti a nama niko neće biti kriv za to što nismo ništa pokušali da uradimo… Sada nam je ok, ali znajući našu istoriju, nikada ne znate kada će doći neki novi generali….

Napomena: Nisam tu da vam sudim o odgovornosti. Štaviše. većina ljudi će reći za mene da nisam odgovorna osoba, ali idem u drugu krajnost. Odgovornost preuzimam ali je često i ne opravdavam, ali dajem sve od sebe da toga bude sve manje. Ne odustajem, već se trudim da budem bolji analizirajući kamenje na koje se spotičem.

Ali da se vratim na poentu, iako stoji ona izreka da je i loša reklama i dalje reklama, neću govoriti o besplatnom publicitetu koji smo kao zemlja dobili ovom emisijom koja je kao takva namenjena plitkoj ali ipak širokoj publici koja želi instant zabavu kako bi navodno obogatila svoj život bez sadržaja. No, neću se ni time baviti – ono što je mene fasciniralo i pomalo rastužilo u celoj priči je činjenica da smo kao narod „sposobni“ da se organizujemo i branimo svoju zemlju,  promovišemo njenu istoriju, kulturu i tradiciju samo i jedino kada se osećamo ugroženim! Zašto? Zar ne možemo da se organizujemo bez tog defanzivnog razloga ili nam je to jedini povezujući faktor?

Prva se organizovala dijaspora iz Čikaga postavivši page na FB za bojkot dotične persone, zatim su se tu pojavili i ugledni i uticajni ljudi srpskog porekla u televizijskom svetu u Americi koji su rešili da lobiraju za našu stvar i to rade jako uspešno.  Na FB strani koju je u rekordnom vremenu podržalo 20.000 ljudi nalaze se fotografije Srbije, video snimci koji za cilj imaju da predstave zemlju u što boljem svetlu. Ovoj akciji promocije pridružio se i ministar Šutanovac pomenut u emisiji koji je na svom FB profilu istakao dostignuća naših naučnika i sportista i odlučio da se dostojanstveno osvrne na verbalni napad voditeljke i salvu uvreda njenih gostiju. Sve preduzete akcije usmerene su na slanje prave slike o Srbiji u svetu, bez govora mržnje i uvreda, samo pozitivno predstvaljanje zemlje. Najinteresantniji su bili komentari  tipa – koliko ljudi srpskog porekla govori engleski, koliko ima visokoobrazovnih i sl.

Sve to me je podsetilo na ujedinjenje i jedan glas i dijaspore i Srbije tokom bombordovanja 1999, kada smo bili složni u tragediji koja nas je zadesila i bunili se protiv nepravde pokušavajući da promenimo sliku o Srbiji stvorenu na osnovu tadašnje vladajuće elite. Naši ljudi u inostranstvu koristili su sve dostupne kanale komunikacije da se čuje priča o nekoj drugoj Srbiji…Nakon 12 godina dešava se slična stvar zahvaljujući pijanoj Ejmi i praznoglavoj Čelsi.  Hvala ti Ejmi…:)

Moje pitanje je šta radimo u međuvremenu? Zar svaki dan, samo u dnevnim aktivnostima na socijalnim mrežama ne možemo da uradimo nešto za promociju Srbije, ne moramo ništa da ulepšavamo…da je prikažemo takvu kakva je ali da istaknemo pozitivne primere i vrednosti. Govorimo o 3 ili 4 miliona naših ljudi u dijaspori, mnogi od njih su potpuno asimilirani u društvima u kojima žive, mnogi od njih su moji prijatelji ali ipak znam da je svest o poreklu i identitetu toliko jaka i ispliva kad vas neko beskrupulozno povredi, izgovori uvrede i neistine o vama …i onda želimo da edukujemo ljude o Srbiji ali to ne treba da se dešava samo tada….

Koristio sam račun u „… Banci“ do pre par godina. Ispraznio sam ga, ostavio nekoliko stotina dinara, ali ga nisam ugasio i potpuno sam zaboravio na njega. Podsećanje da imam taj račun stiglo je pre nekoliko dana.

Sreda popodne. Zvoni telefon: „Dobar dan, zovem iz … Banke. Zovem zbog Vašeg duga od 120 dinara. Kada mislite da izmirite dug“? Uljudno odgovaram da sam potpuno zaboravio da uopšte imam račun u toj banci i da ću dug od 120 dinara izmiriti narednih dana, čim budem prolazio pored bilo koje njihove ekspoziture. Gospođa ili gospođica se zahvaljuje i razgovor se završava.
Četvrtak. Ponovo zvoni telefon: „Dobar dan, zovem iz … Banke. Zovem zbog Vašeg duga od 120 dinara. Kada mislite da izmirite dug“? Ponavljam isti odgovor kao i prethodnog dana, uz objašnjenje da sam potpuno istu stvar rekao i njenoj koleginici juče. Razgovor se završava.
Petak. Opet telefonski poziv: „Dobar dan, zovem iz … Banke. Zovem zbog Vašeg duga od 120 dinara. Dana 25.05. obećali ste da ćete izmiriti dug. Svi rokovi su prošli, kada mislite da izmirite dug“? Čvrsto obećavam gospođi ili gospođici da ću tokom dana svratiti do banke i izmiriti dug.
Petak popodne. Svraćam u ekspozituru … Banke na Obilićevom vencu. „Dobar dan, mene su tri puta zvali zbog dugovanja i došao sam da taj dug izmirim“. Mlađani službenik, bez „Dobar dan“, drsko odgovara: „Vašu karticu i Vašu ličnu kartu“ i unosi podatke u računar, otvoreno pokazujući potcenjivanje i gađenje. Izraz lica službenika kada je, nakon nekoliko sekundi, video da dug iznosi celih 120 dinara? Neprocenjivo.

Sasvim je izvesno da ću ugasiti račun u ovoj banci, jer ona očigledno ne poseduje elementarnu poslovnu logiku. Zvati tri puta nekoga na mobilni telefon zbog 120 dinara duga proizvodi jednak, ako ne i veći rashod od iznosa samih dugovanja. Takvoj banci ja jednostavno ne mogu da ustupim svoj novac na čuvanje. Ne uliva mi poverenje, jer pokazuje da ne zna osnove ekonomike poslovanja.

Svestan sam da je u opisu posla banaka da naplaćuju dugove. Svestan sam i da neretko angažuju moderne reketaše – agencije za naplatu potraživanja. To je nedopustivo, da bilo ko, a pogotovo banka, moje lične podatke ustupi trećem licu bez moje saglasnosti. Svestan sam i da su banke svuda u svetu, a pogotovo u Srbiji, nemilosrdne kada govorimo o naplati potraživanja. Izgleda, međutim, da u Srbiji važi obrnuta logika – što su dugovanja manja, to te više jašu.

Pogled iz ugla moje struke: operaterima u kol-centrima i ljudima koji rade poslove poput naplate potraživanja obično se daje „Dialog box“ kao uputstvo kako treba da se razgovara. Ipak, ne bi bilo rđavo da se, kada obučavate operatere u kol-centrima, oni upute da ponekad uključe mozak i pre pozivanja pogledaju da li im situacija dozvoljava da odstupe od klišea koji im je dat. Recite i službenicima koji rade na šalterima da prestanu da se a priori mršte na one koji dođu da izmire dug. Ako to ne učinite, ozbiljno rizikujete da ispadnete više nego smešni i sigurno gubite klijenta.

[author] [author_image timthumb='on']/wp-content/uploads/2011/07/marko-sel.jpg[/author_image] [author_info]Marko Selaković je rođen 1977. godine u Kragujevcu. Uz sticanje formalnog obrazovanja u Prvoj kragujevačkoj Gimnaziji i Prirodno-matematičkom fakultetu-odsek hemija, pri Savetu Evrope kompletirao specijalizovani program DLP, sa akcentom na odnose sa javnošću i upravljanje projektima. Trenutno pohađa doktorske studije na Beogradskom Univerzitetu. Realizovao više od 40 projekata iz oblasti odnosa s javnošću, strateškog planiranja i organizacionog menadžmenta za domaće i internacionalne klijente iz privrede, javnog i neprofitnog sektora. Gotovo deceniju aktivan kao trener i predavač iz oblasti komunikacijskih veština, upravljanja projektima i strateškog planiranja za potrebe različitih evropskih institucija i agencija, CARE International, kao i većeg broja domaćih i međunarodnih organizacija. Od 2008. godine je menadžer agencije StratCom. Konsultant je za organizacioni razvoj i interne odnose na projektu reforme srednjeg obrazovanja ekonomske struke. Sarađuje sa više privrednih sistema, državnih institucija i jedinica lokalne samouprave na planu komunikacija, organizacionog razvoja, strateškog planiranja i upravljanja projektima. Zamenik predsednika Društva Srbije za odnose sa javnošću, član Saveta Udruženja Roditelj i član Evropskog pula edukatora SALTO. Aktivno govori engleski i nemački jezik. Služi se francuskim i makedonskim jezikom. Oženjen je, otac jednog deteta.[/author_info] [/author]