Građani ostajete li u autobusu ili…?

Kada smo postali tako otuđeni? Kada je postalo sve jedno da li neko napao devojku jer nosi obeležja LGBT populacije, kada smo počeli da se smejemo ministru policije iz nekog razloga ubeđenog u svoj „sirov šarm“ koji na to kaže da je napadač trebalo da se brani od devojke? Kada su oni svi sebi dozvolili toliko da se bahate, vređaju i zbog čega? Pa zato što posledica nema. Aktuelni ministar kulture, molim vas – kulture, isti onaj što svoje zanimanje definiše kao: državnik, da sebi za pravo da glumicu koja je ostavila neizbrisiv trag u našoj kinematografiji kada ga je pitala da li je on ministar kulture ili nekulture nazove lezbejkom. Ujedno je i dao odgovor na njeno pitanje. Cela priča se kasnije zataškala kroz novinske demantne glavnih aktera, ali ljudi koji su bili prisutni na samom događaju nisu krili svoje zaprepašćenje.

Kreće izborna kampanja i već nas neukusno bombarduju sloganima koji se naziru i koje će još lepše upakovati PR magovi tokom narednih meseci. Juhuuu! U tom duhu drugi čovek SNS postaje veliki branilac prava studenata i maltane organizuje konferenciju za medije da bi ih podržao. Pitam se da li je to neko od njega uopšte tražio? Nije sigurno. Da sam student u ovom trenutku hitno bih se ogradila od toga kratkim saopštenjem svim medijima:

Gospodindin Vučić nema veze sa našim protestom, njegova podrška nam ne treba i ne želimo da to koristi u svrhu svoje promocije pred izbore niti on niti bilo ko drugi. Jednostavno „ne možemo biti u istom autobusu ni 5 min“.

To je bio način bojkota nemačkih oficira u Čehoslovačkoj tokom Drugog svetskog rata. Svaki put kada bi neki nemački oficir ušao u autobus svi građani su ko po komandi izlazili iz istog i na taj način ih dovodili do ludila. Snaga tog bojkota pre svega leži u solidarnosti, a za njih je to bio jedini mogući vid bojkota i vrlo hrabar jer su mogli da plate životom.

A šta mi radimo? Stalno mislimo da se nas ne tiče, da neki drugi ljudi treba da stvaraju bolje uslove za život umesto nas. Kakav otpor mi pružamo?  Kakvi smo mi to građani? Veliki broj ljudi planira da pruži bojkot u tu neku nedelju kada budu izbori i ne izađu na iste. Jako ponosno govore o tome, kao da na taj način nekoga kažnjavaju. Čak sam i sama dolazila na tu ideju jer stvarno ne znam za koga da glasam. Onda shvatam da bih se time svrstala u kategoriju ljudi koji misle da je najudobnije sa kauča u dnevnoj sobi kritikovati, ili eventualno napisati po neki blog na tu temu i smatrati se društveno angažovanim zbog toga.

Da li je to stvarno jedini put kada se mi pitamo nešto, da li su zaista izbori jedini način da građani utiču na svoj život i da menjaju društvo?  Mislim da nije. Mislim da kroz razne građanske inicijative i akcije može da se uradi mnogo, u to me je uverilo i dvogodišnje iskustvo u Srbiji u pokretu, kada smo se bavili problemom korupcije u zdravstvu u trenutku kada se time niko nije bavio. Najbolji način da nekoga mobilišete da nešto uradi za sebe – pokazati mu na ličnom primeru da je moguće.

Treba da izađemo na te izbore i kao i prethodnih godina zaokružimo najmanje štetnu opciju, ali onda iskoristimo sva svoja građanska prava da reagujemo, da ne ćutimo, da se bunimo, da ih menjamo…