Pokreni se!

Bio je april, ne sećam se koji je tačno dan bio, sedim u čitaonici fakulteta, proveram Fejsbuk, naravno. Između zanimljivih, ne tako zanimljivih stvari i ljudi koje sam stavio na hajd nađem oglas za volontiranje u PR timu Srbije u pokretu. Kako u to vreme posao nisam imao, odlučio sam da se prijavim jer smo oni i ja delili ista uverenja.

Posle nekoliko dana pozvali su me na razgovor. Otišao sam na rečenu mi adresu, ali nisam uspeo da nađem broj, a još manje kancelarije Srbije u pokretu. U toj ulici se nalazio neki mini market te reših da njih pitam. Oni tamo nisu znali, ali zato mi je čovek koji je pio pivo ispred marketa rekao i adresu i broj stana. Bilo je očigledno da je bio pijan, kako god – pomogao mi je.

Trema me je drmala još od kada sam izašao iz kuće. Uz stepenice sam se jedva popeo što od treme što od kilaže. U kancelriji gomila ljudi čeka da dođe na red za intervju, primećujem da su i oni nervozni. Ja ćutim, kad me pitaju odgovarm sa da ili ne. Neprijatnu tišinu prekida jedna plava devojka, za koju će se kasnije ispostaviti da je to Maša Mišić, pozvavši nas da uđemo. Maša i Nikola su vodili PR tim Srbije u pokretu.

Došao je red i na moju grupu. Grupni intervju. To mi se uopšte nije dopalo. Atmosferu su opustili Maša i Nikola međusobnim prozivkama koje jesu bile smešne, al’ ja od treme nisam mogao da se smejem. Shvatili ste da sam tremaroš.

Prošle su sve te “stresne” situacije, timovi su se formirali i počeli smo da radimo. Svojim timom sam bio vrlo zadovoljan. U njemu su bili mladi, poletni, perspektivni ljudi, svi spremni da doprinesu ideji u koju su verovali. Radili smo na projektu “Ne primam mito, radim za platu” koji sam ja na prvom media treningu prekrstio u „Ne primam platu, radim za mito“, takođe od treme, nisam čuo šta sam rekao, samo sam primetio da su se svi smejali. Projekat je imao za cilj smanjenje korupcije u zdravstvenom sektoru Srbije.

U vrlo živom sećanju ostao mi je prvi trening za tim lidere. Do tog treninga meni ništa nije bilo jasno, posle njega sve mi je bilo savršeno jasno. Sedimo za okruglim stolom Vidan, Goca, Milena, moj asistent (da, imao sam asistenta ), i ja. Peđa i Momir pričaju, neki pišu, neki stenografišu, ja klimam glavom. Napisao bih još par redova međutim – rešio sam da se autocenzurišem.

Sa završetkom projekta završilo se i moje volontiranje u organizaciji. U međuvremnu Srbija u pokretu je počela da radi i u još 5 gradova Srbije. Moj boravak u organizaciji je bio relativno kratak, ali i veoma plodonosan.

Mnogo sam naučio na seminarima koje su organizovali. Većina njih se odnosila na medije i odnose sa javnošću ili, kako je Nikola voleo da kaže, odnose sa javnostima. Može se reći da je moje volontiranje bilo nagrađeno, da ne kažem plaćeno, znanjem koje sam dobio iz oblasti koje su me najviše interosvale. Od svih akcija, seminara, žurki, najviše sam voleo Ignajt večeri.

Upoznao sam gomilu zanimljivih i u svakom pogledu jedinstvenih ljudi, od totalnih nakaza, u karakternom smislu, do potpunih genija.

Volontirajte.